TC-EDU: Da li je vrednija pobeda 73:0 ili 13:11 - dve poučne priče
Ovih dana aktuelna je vest o ekipi FК Real Madrida, uzrasta U9, koja je savladala ekipu drugog kluba sa 31:0 za 40 minuta igre. To je pokrenulo mnogo komentara, u šta se mi nećemo upuštati kroz dalji tekst, i zato ćemo dati predlog drugačijeg pristupa postizanju „velikog rezultata“.
Istakao bih da se slična „postignuća“ dešavaju i u drugim sportovima, a konkretno u mom sportu/vaterpolu pamti se rezultat (star skoro 20 godina) u mlađim kategorijama od 97:0 !!!
Sada slede dve priče iz vaterpola, prva je slična, a druga suprotna iskustvu FК Real Madrid.
Prva priča:
Grupa „slabijih“ takmičara naknadno je izrazila želju da učestvuje na takmičenju uzrasta U14 (grupa „jačih“ takmičara već je bila prijavljena). Trener #1 ih je obavestio, kao i njihove roditelje, da to nije pametna ideja, jer su bili mlađi, sa rekreativnim pristupom, kratkim trenažnim iskustvom i znanjem, o kondiciji da ne govorimo i bilo ih je nešto malo preko potrebnog broja za jednu postavu (7 igrača). Deca i roditelji su ipak želeli da deca učestvuju na takmičenju i trener ih je poveo.
Pred poslednju utakmicu, u holu bazena, trener #2 druge ekipe prilazi treneru #1 i podrugljivo mu kaže da će morati da ga pobedi sa što većom razlikom, kako bi prošao na sledeće takmičenje, na šta mu trener #1 odgovara da radi kako misli da treba. Sledeće pitanje trenera #2 bilo je da li može da u postavi ima malo više igrača od dozvoljenog broja (15) kako bi zadovoljio sve roditelje i decu svog kluba. Trener #1 se složio i rekao da nema problema. Sreća za sve je bila što se turnir igrao pod balonom i nije bilo publike.
Pred sam početak utakmice, trener #2 saznaje od delegata da treba da pobedi sa 74 gola razlike kako bi prošao na sledeće takmičenje.
Pred prvi zvižduk sudije trener #1 uočava da trener #2 na raspolaganju ima 27 igrača dok je njegova ekipa imala samo 7, onih u bazenu, tj. bez igrača za izmenu.
Кao i pred početak turnira, trener #1 obodrio je svoje igrače da je takmičenje uvek sa samim sobom, a ne protiv drugoga, da pokušaju da odigraju hrabro i da je na kraju utakmice to njihova najveća pobeda, da nisu odustali, da znaju da su se potrudili najbolje što su mogli i da će im takvo iskustvo „velikog poraza“ mnogo više značiti u daljem životu, ako tokom turnira nauče da se svakom izazovu suprotstave dostojanstveno i hrabro, jer sama odluka o učešću nije bila pametna sa aspekta sportskog nadmetanja i rezultata.
Utakmica je počela, do poluvremena rezultat je već bio oko 40:0 i ekipa trenera #1 našla se u čudu, frustrirani, uplakani, emotivno i fizički rastureni. Trener #1 uspeo je da ih podseti na njihov gorepomenuti cilj i igrači su se malo pribrali te nastavili utakmicu, kako i koliko mogu.
Utakmica se završila rezultatom 73:0, ekipa trenera #2 nije prošla u dalje takmičenje, ali su zato igrači ekipe trenera #1 iz bazena izašli ponosni na sebe, ne zato što su uspeli da „osujete“ cilj druge ekipe, već zato što su osetili da su prošli jednu veliku školu. Sudije i većina prisutnih na bazenu došla je i čestitala toj deci, jer su bili dostojanstveni u velikom porazu.
Ova priča sa besmislenim rezultatom je „uspešno“ završena, ali šta ćemo sa ostalim sličnim primerima, posebno onim gde su deca bez „pripreme i saglasnosti“ gurnuta u slične izazove? Možda je rešenje besmislenih rezultata u sledećoj priči...
NE PROPUSTITE DA PROČITATE:
Zašto ne treba vikati na decu tokom utakmice
Kako propadaju mladi fudbaleri?
Druga priča:
Vaterpolo utakmica mlađih kategorija U12, sa punim tribinama roditelja, gde je ekipa A izraziti favorit u odnosu na ekipu B. Tokom prve četvrtine ekipa A povela je sa 9:1 i trener ekipe A počeo je da kombinuje postavu. Do minut pred kraj utakmice ekipa B je stigla da izjednači rezultat na 11:11, a roditelji na tribinama i deca ekipe A su „izgoreli“ od nerviranja dok su roditelji i igrači ekipe B bili u euforiji zbog izjednačene utakmice. Na minut pred kraj utakmice trener ekipe A u igru je uveo „prvu“ postavu igrača i utakmicu priveo kraju rezultatom 13:11 u svoju korist.
Trener ekipe A posle utakmice objasnio je svojim igračima i njihovim roditeljima da je cilj bio da sva deca budu u „izazovu“, ona jača su imala zadatak da naprave zalihu i da prelome utakmicu – pobede, a ona slabija da sačuvaju ili eventualno uvećaju rezultat. Na taj način deca i roditelji su mogli da uvide realnu igračku vrednost svakog deteta u tom trenutku. I dalje je cilj obuka, a ne rezultat.
Utakmica je mogla da se završi rezultatom 32:5, bez ikakvog smisla, ili kao što se završila sa 13:11 gde su svi akteri te utakmice učestvovali sa velikom pažnjom. Trener ekipe A bio je siguran u pobedu svoje ekipe i želeo je da se do nje dođe na način kroz koji će svako dete moći istinski da poraste kao ličnost i sportista.
Da li ćemo u mlađim kategorijama juriti što bolji rezultat ili ćemo graditi karaktere budućih šampiona bilo da je u pitanju sport, matematika, ugositeljstvo ili neka druga disciplina?
Predrag Кljakić, osnivač sportskog udruženja PS-SportLub