Vesti
Obaveštenja


17.09.2018
TC-ANALIZA: "Internacionalne" fudbalske reprezentacije - da ili ne?

Pratite nas na zvaničnoj Facebook stranici i Instagram profilu.

Još su taze utisci sa minulog Svetskog prvenstva u fudbalu, održanog u Rusiji a koje je po mnogo čemu bilo jedinstveno. Od vrhunske organizacije, sunovrata favorita, bledih partija najvećih zvezda do velikih rezultatskih iznenađenja. Jedan trend u savremenom sportu, a posebno fudbalu kao najpopularnijem među sportovima, nastavio se i na ovom Mundijalu ali je došao do izražaja, možda i više nego ikada.

U polufinalu Mundijala igrale su četiri evropske reprezentacije, Francuska, Belgija, Engleska i Hrvatska, što je pokazalo iznenađujuće jaku dominaciju evropljana. Kada kažemo "evropljana" mislimo na evropske reprezentacije ili evropske države. Međutim, da li se, osim Hrvatske, ostale tri reprezentacije, mogu svrstati u evropske u punom značenju te reči, to je već teško pitanje a odgovor još složeniji. Ako pogledamo sastav timova Engleske i posebno, Belgije i Franciske, vidimo da se radi o pravim "legijama stranaca", velikoj većini tamnoputih igrača, koju vuku poreklo sa afričkog kontinenta. Sa druge strane, Hrvatska je nastupila sa 90% igrača koji su rođeni u Hrvatskoj, neki od njih u susednoj Bosni i Rakitić u dijaspori. Tako uspeh zemlje od četiri ipo miliona stanovnika dobija još više na značaju.

Čitajte: TC-ANALIZA: Zašto je Hrvatska fudbalska sila?

Svedoci smo velikih migracionih kretnji širom sveta, a posebno se to odnosi na Evropu u koju svakodnevno dolazi veliki broj afričkih i azijskih migranata. Dešavalo se to i ranije, poslednje 2-3 decenije. Rezultat toga je veliki broj fudbalera u Evropi koji svoje poreklo vode sa drugih kontinenata. Neki od njih su došli u Evropu a nekima su to učinili roditelji pa su oni rođeni u nekim od, prvenstveno, zapadnoevropskih država.  Primera radi, od 23 igrača francuske reprezentacije koja se popela na krov sveta, njih 17 je afričkog porekla i deca su migranata. Slično je i sa reprezentacijom Belgije, Engleske ali i mnogih drugih.

Naravno, verovatno će se svi složiti sa tim da, npr., tamnoputi igrač može da igra za bilo koju reprezentaciju u Evropi ako je u njoj rođen, živi tu, tu je gradio svoju karijeru i deo je tog društva, države pa i nacije. Međutim,, mnogi će reći i da je rezultat postao jedini vredan i da je nacionalnost u drugom planu kada je uspeh tima upitanju. I da se mnogi nacionalni savezi odlučuju da angažuju "strane" igrače i ponašaju se kao klubovi, kako bi se predstavila kao uspešne u samom takmičenju, i da do tog cilja ne biraju sredstva. 

Neki pak smatraju, da je angažovanje "stranaca" privilegija pogatih, pre svega zapadnoevropskih zemalja. Te zemlje imaju veći broj stranih fudbalera u svojim ligama ali i više novca koji igra veliku ulogu pri "ubeđivanju" takvih igrača da npr, dres Kosova zamene dresom Švajcarske, koliko god to neko negirao.

Čitajte: TC-ANALIZA: Sistemski razvoj fudbala u Kini

Sa druge strane neke tradicionalne zemlje, verovatno nikada nebi "angažovala strance" čak i kada bi im se ukazala prilika, npr., slovenske zemlje, Čeka, Slovačka, Belorusija a verovatno i Srbija. Sa druge strane, neke su možda i primorane na to, bez obzira da li je javnost za ili protiv a primer za to je Nemačka, koja do početka 90-ih nije imala takve slučajve a onda je od 1998. do 2018. u dresu Nemačke nastupalo 24 ”naturalizovana Nemca”. Svedoci smo koliko su nemački navijači često protiv toga, ili koriste svaku priliku da skrenu pažnju na to, a poslednji primer je Ozil, turčin koji je ostavio veliki trag u dresu pancera a napustio je reprezentaciju na poseban, rekli bi se naslavan, način.

Zamislite samo reprezentaciju Švajcarske, u kojoj intoniranje himne sluša samo tri švajcarca od 11 koji stoje u redu, pred utakmicu evropskog prvenstva pre dve godine. Dve godine kasnije, na svetskom prvenstvu od 23 prijavljena igrača, domaći igrači su činili 37% dok su ostalih 63% činili igrači drugih nacionalnosti, pre svega albanci 17% (6 igrača).

Da li možete, npr, da zamislite sastav reprezentacije Albanije ako bi za nju igrali svi albanci koji nastupaju za Kosovo ili zapadnoevropske reprezentacije, poput Švajcarske. Bio bi to tim koji bi bio redovni učesnik dva velika takmičenja. Još moćniji tim imala bi reprezentacija Bosne i Hercegovine, ako bi za nju igrali Ibrahimović i svi “bosanci” koji nastupaju za reprezentacije od Australije i Kanade do nekih evropskih zemanja. Ali to nije sve, u reprezentacijama Srbije, Hrvatske i Slovenije nastupa više od 10 igrača koji su rođeni u Bosni. Trebalo bi računati i njih.

Ćitajte: TC-ANALIZA: Gde su rođeni najbolji igrači ex-YU reprezentacija?

Iako Rusija ima veliki broj migranata i različitih nacionalnih manjina, u ruskim reprezentacijama je gotovo nemoguće naći uzmekistance, tačikistance, kirgize ili moldavce. Rusi ljubomorno čuvaju nacionalni kult svoje reprezentacije a učešće velikog broja stranaca u nacionalnim timovima karakterišu kao znak slabosti zapadnoevropskih nacija.

Ima i drugačijih primera nacija koje imaju jak kult reprezentacije i to dokazuju i na ovom primeru. Npr., u sastavu Maroka koji je nastupao na minulom svetskom prvenstvu, od 23 igrača njih, čak, 17 je rođeno u Evropi. Svi oni su izabrali da igraju za Maroko a ne za reprezentacije zemalja gde su rođeni. Sličan primer je i Tunis koji je u sastavu imao 11 rođenih u Evropi.

Na EURO 2016., da su mogli da nastupaju samo igrači rođeni u zemlji za koji nastupaju, šest reprezentacija koje su bile učesnici nebi imali dovoljan broj igrača za startnu postavu, a Francuska i Engleska imale bi samo golmana i još po pet igrača.

Na kraju, jedna zanimljivost… Naime, na narednom Evropskom prvenstvu, koje će se igrati 2020. godine, veoma je moguće da se desi to, da od svih reprezentacija koje budu nastupile na takmičenju, najviše svojih igrača ima Kamerun. Nećemo vas potsećati da je to afrička država i da nema pravo nastupa na EURO.

 

TC-Tim

Nazad

Kontakt

Telefon: +381 64/ 00 15 927

Adresa: Beograd – Šabac (Srbija)

E-mail: talent.centar@gmail.com

Pratite nas